Средишта

ЛОЗНИЧКИ „КАРАЏИЋ”, ЈЕДНО ОД НАЈСТАРИЈИХ КУЛТУРНИХ И УМЕТНИЧКИХ ДРУШТАВА НА БАЛКАНУ
Младост која не пролази
Од 1850. до данас, најбоље што је Јадар имао плело се у овом друштву и око њега. Помагао је и сам Вук Караџић. Застава друштва је одликована Орденом Светог Саве, а Аустроугари су му 1915. у Бањалуци судили. У Вуковом дому културе и данас ври, „Караџић” окупља око пет стотина чланова. Наступају широм света, врхунски. Играју, поју, сликају, пишу. Знају да се традицији увек морамо враћати на креативан начин. И да смо живи онолико колико је жива она

Текст и фото: Ненад Марковић

Хујали су последњи зимски ветрови сокацима Лознице средином XIX века када је групу чиновника месног надлештва и занатлија окупио прота Игњат Васић и са њима припремио прве позоришне представе. У Србским новинама 2. марта 1850. објављена је вест о формирању „дилетантске дружине” која је, „на особито задовољство публике”, извела представе Бој на Косову и Светислав и Милева, а најављена је и премијера Владислава, краља бугарског. Тако су ударени темељи једног од најстаријих културно-уметничких друштава на Балкану, лозничког „Караџића”.
Година 2015. протекла је у обележавању великог јубилеја, а Драган Тошић, председник друштва које окупља око 500 чланова, каже да су је испунили програми свих секција.
– У оквиру обележавања јубилеја, приредили смо низ програма под називом „Караџић” своме граду, поред око 150 уобичајених годишњих. Уочи Аранђеловдана, славе Вука Караџића и друштва, свакодневно се представљала по једна секција, а на Свечаној академији доделили смо признања члановима и пријатељима који нас помажу – каже Тошић. – У ово време није лако опстајати, од Града добијамо одређени новац, што нам је значајно јер омогућава да радимо, али када бисмо имали више, били бисмо продуктивнији. Овако, трудимо се да квалитет нашег рада буде знатно виши од износа који добијамо.
Од дилетантске групе настала је Дружина подрињске слоге на чијем је челу био прота Игњат, што је обрадовало и Вука Караџића, па је у завичају са земљацима разговарао о значају културног деловања, а слао је и књиге. Потом је основана књижница, а 1869. прота Игњат поклања земљиште за градњу читаонице. Камен темељац поставља краљ Милан, са намесником Блазнавцем. Прота умире 1888, а четири године касније мења се име у Певачко друштво „Караџић”. Након промена у Србији 1903. шири се сарадња са просветним и културним радницима из целе земље, али и са друштвима преко Дрине, чиме почиње замерање Аустроугарима у анектираној Босни. Они су покушавали да спрече гостовања друштва, а програме су цензурисали.

ТРУДОМ МНОГИХ ГЕНЕРАЦИЈА

Када су запуцале пушке у Првом балканском рату, чланови друштва пошли су у бој, а 1914. Лозница се нашла на удару аустроугарских снага које су кренуле да казне Србију. Дошло је време за испољавање мржње према „Караџићу”, па је окупатор домове чланова похарао, а архиву и заставу друштва спалио насред града. На Бањалучком велеиздајничком процесу 1915. и „Караџић” се нашао у оптужници: „Задаћу одбора лозничког значајно је подупирало тамошње Просветно друштво „Караџић”... Путовали су у Брчко, Сарајево, Тузлу и Зворник и приређивали приредбе и забаве у корист ,Просвјете‘. Нађени су документи према којима су чланови друштва мењали налог код похода Босни да за Народну одбрану уходе стање војске...”
Многи чланови нису се вратили из Великог рата, али рад је обновљен и назив се мења у Лозничко просветно друштво „Караџић”. Почетком 1933. на Скупштини друштва усваја се програм рада којим се обнова Вукове куће у Тршићу и успостављање Вуковог сабора стављају у први план. Те године, у недељу пред Малу Госпојину, освештава се Вукова кућа и одржава се први сабор. Затим почињу припреме за подизање Вуковог дома културе у Лозници. Пројектује га београдски архитекта Фрањо Урбан, а земљиште на којем је подигнут даровали су Павле и Стака Пејић, трговци из Лешнице. На Митровдан 1937, поводом обележавања 150 година од Вуковог рођења, зграда је предата друштву, а академик Александар Белић истакао је допринос „Караџића” неговању и ширењу слободарске мисли.
Други светски рат прекида рад, немачки војници оскрнавили су и храм културе, али септембра 1944. ослободиоци улазе у град и друштво се још једном обнавља. Ослобођење доноси ново име, Културно-уметничко друштво „Караџић”, множе се секције и програми, а креће се и на турнеје у иностранству. Ређају се наступи широм света, греју се дланови публици у Јапану, Аустралији, Алжиру и по целој Европи, од Португалије до Русије.

ПРИСТУП И КВАЛИТЕТ НИСУ АМАТЕРСКИ

После 165 година, друштво је и даље младо јер му се придружују нове генерације. Тошић каже да је највеће интересовање за фолклорну секцију, али и за групу певача и позориште.
– Алхемичари трагају за еликсиром младости, а ми смо га, изгледа, пронашли. Стално долазе нове генерације, са новим талентима и идејама, и то је основна снага „Караџића”. Захвални смо онима који су били пре нас, али и онима који ће доћи и бити још бољи. У неку руку, ми имамо и васпитно-образовну функцију јер наши млади чланови време проводе квалитетније. Дивно је ући у Вуков дом културе и видети како ври од деце која иду на секције и пробе. Поносан сам што код њих нема порока, а то се и прошле године доказало када нас је полиција пред Минхеном зауставила на путовању у госте тамошњем КУД „Свети Сава”. Претресли су нам сваки џеп, сав пртљаг па чак скидали и тапацирунг са седишта аутобуса и ништа нису пронашли. Видело се каква су наша деца. Будућност „Караџића” је на њима – каже Тошић.
У оквиру друштва делују фолклорни ансамбл, од дечјег до ветерана, позориште, народни оркестар, група певача, књижевни клуб, ликовна група и гусларска секција. Приређују бројне програме, од Фестивала глумачких остварења до књижевних и гусларских вечери. Према Тошићевим речима, „Караџић” обухвата све што се културом у Лозници бави на креативан начин. Једно је од ретких друштава које има и фолклорни ансамбл, и сликаре, и писце, и глумце... Посебно наглашава да аматерска друштва, према његовом мишљењу, често наступају професионалније од оних којима је то посао, често представе које изводе професионалци мање задовољавају уметничке критеријуме.
– Ми од овога не живимо, али се врло професионално односимо према томе. То што смо аматери, не значи да смо аматери и на сцени – каже Тошић.
Витрине друштва препуне су бројних признања, од Ордена заслуга за народ, Септембарске награде града Лознице и Вукове награде до плакета иностраних градова. У витрини је и јапанска ношња, добијена на гостовању у Јапану, као и бројни пехари и плакете.

***

Застава
Секретар „Караџића” Зоран Грујић каже да је друштву 1897. године ђенерал Михајло Богићевић, потомак лозничког војводе Анте, даровао заставу коју су доцније Аустроугари су спалили.
– Ношена је широм Србије и Босне и одликована је 1908. као симбол просветитељске мисли Орденом Светог Саве петог реда. Почетком 1931. нову заставу „Караџић” добија од Борисава Ристића, трговца београдског пореклом из Лознице, и она се и данас налази код нас – каже Грујић показујући више од осам деценија стар стег.

***

Јапанци
Тадашњи кореограф „Караџића” Миодраг Сперњак, данас почивши, боравио је 2005. године у Фукујами, Јапан, где је одржао семинар за више од 120 полазника. Као први Србин који то ради, показао им је како се играју кола из Јадра и Србије, као и староградске игре. О томе су писале и тамошње новине са милионским тиражима.

***

Коњушница
Немци су 1941. Вуков дом претворили у коњушницу, а по ослобођењу враћен је правој намени. У једном тренутку, непосредно после рата, и неки од представника нове власти запретили су му враћањем те улоге. Било је оних који су желели да новооснованим друштвом „Абрашевић” замене „Караџић”, или да бар неке секције преместе под његово окриље. На згради је с једне стране стајао натпис са именом новог друштва, на другој са именом старог, а спорења је било и око коришћења просторија. Ипак, више угледних грађана било је у „Караџићу”, па је друштво преживело и то искушење.